двајест четири. Имао је он већ и дете, али то је рано умрло. Остали смо ти ми, брате, у доста пуној кући. Тако, тријест јутара земље, марве много, справа свих за наш рад: што год хоћеш, свега доста. И ја ти и мој баба, ваш покојни отац — Бог да му душу прости! — ’нако... лепо... сасвим лепо.. Лепо, па сву годину тако. И на другу јесен — у јесен умро и наш отац, као ето и ваш, Бог да им душу прости ! — а ја да се женим, и оженим се. Боме ти ми нисмо саставили више две године заједно. Није то било ради жена. Јер код бабе су морале све жене: ћуткац. Него тако. Он био жустар, а ја спор. Њему се није допало, а мени опет оно, како он ради. И ми ти се споречкамо, па и раставимо. Него нисмо се свадили, лепо смо се растали. После смо један другом и помагали. Ваш отац, баба, у млађе године радио, радио, богме, за вас двојицу, па теко и стеко. Ето, вама, је остало четрест јутара земље, а он је пре тридест две три године имао тек петнајст. Кад је стеко, онда је и живео. И одевен и нарањен и напојен и прошо се свуда, и што год хоћеш. И јес живео. Него имао је и право ; то је његова мука, а није је ни крњио, ни задуживао. Да, сад сте вас двојица остали. Ти си се Рако (име му Радован. ал тако га звали) нагледао света. Био си у