„На спасеније!“ и испише.

Рака је Триву нетремице гледао. Слушао га пажљиво, како он то лепо приповеда.

„Па ти ниси никад питао мог бабу за то, од кад си овде!“ упита он Триву.

„Јесам. Казао сам то твом баби једанпут, још кад сам се оно доселио пре шест година. А он, а коби се тога сетио? Било је то пре двадесет година. Та да, човек је гледао своја посла“.

И опет испише по једну.

Боме то је већ неколико, а у брзо. Већ им је вино ушло у главу. Раки особито. Он је ретко пио, па и кад је пио, то је по мало било.

Разговор је текао живље. Вино дреши језик. То се и овде показало. И Рака је почео приповедати. Приповедао је, како је он ишао свуда са бабом. Био је он и у Новом Саду, и у Шапцу, и у Винковцима. Е, да, био је његов баба свуда, а и он са њиме.

„Је ли да су му рекли: О, човече, ала имаш сина; и цар би се могао поносити с њим?“ упите Трива.

Рака се смешкао.

„Је ли, је ли да су тако казли. Па да и не кажеш, опе ми знамо!“ говорио је Трива.

„Та оно... баш није тако... отезао је Рака.