„А то како и од куда! Он – твој отац – био у Новом Саду први пут у свом животу. Идем и ја, брате, пијацом. У једанпут наиђем на човека страна. Гледам га. Хм! планинац није; ти су већ капутлије. Граничар? Аја! неће бити. Видио сам ја њи. Ови од Земуна до Митровице имају кожух вуницом ишаран, а овај огледалцима. Они имају црвене обојке са жутим пругама, а овај некако као да су горели. Одакле је, лупам ја главу. Аја! не могу да се сетим“.

„Добро здравље!“ прекиде Трива приповетку, па се куцну.

„Дај Боже!“ и испише.

„Еј, пријатељу, одакле си ти? упитам ја њега“.

„Издалека, момче!“ рече ми, а смеје ми се. Видео он, како ја њега гледам“.

„Ех, издалека! То и ја знам, али де је то: издалека?“

„Тамо момче иза Митровице, из границе“.

„Па како ти имаш леп кожух, рекох ја њему“.

„Ово је најлепши какве код нас носе“ рече ми, па ме замоли да га проведем. А ја хајд па с њим свуда. А после.... е, није да ме је частио, него све пуцало. Него, дед те ви!“.

„Спаси Бог!“ и опет наздрави Трива.