„А, шта ту, уједи га за срце, па после лепо, ето опет њега, мислио је Трива. „И вино ће он још платити."

„Та какву педесетку, какве две“ говорио је Трива. „Може Рака и десет пута толико. Оди ти Рако, оди седи, заборави оно. ето ја сам казао и за тобом и пред тобом. Оди седи. Нисмо ни ми Бачвани последњи људи, а ето ту је и брат Љубинко, оди чоче. Попићемо коју, па ћемо сви онда кући“ говорио је Трива, а дошао до Раке. Вуче га скоро.

Рака иде, да седне за њин сто. Све му је нешто мило, добро му је. О, а он све друкчије мислио.

„О, уме тај Трива, уме. Ни ја, који сам општинар, не би тако умео", мислио је у себи Љубинко.

„Седи, Рако, седи!“ понуди га и он.

Рака седе. Трива наточи чаше.

„Добро здравља!“ наздрави Трива.

„Дај Боже!“ прихватише и испише.

„Знао сам ја и твог оца Рако" опет узе говорити Трива. „још пре него што сам и дошао овамо“. -

„Е да. А од куд би ти њега знао?“ упита Рака, а мислио је, да Трива претерива. „Он — мислио је Рака — хоће сасвим да ми се умили".