„Мог бабу сваки зна, а мене нико. Да, знаду и мене, само што самном испирају уста за оно у сватовима“ горко је мислио Рака.

Он није ни опазио да има и још кога за другим столом.

Тамо је седио Трива Бачван, Љубинко Јовановић и још двојица.

Тај Љубинко био је општинар у обадве општине — у црквеној и политичкој. Само кад је ко шта хтео нешто против попе, началника, или ма какве власти, само би рекао Љубинку, и онда не бери бриге. Ако неће ништа урадити, он ће бар рећи.

Зато га и нису волели.

Седели су ови, а били нешто ућутали, док су они иза другог стола изилазили. Та да не би ни чули, шта један другому говори док је лупа. Само што је Трива пришануо Љубинку :

„Питај ме за Раку за сватове“. Испод ока је већ видео, да је Рака остао.

Међутим обојица су била окренута леђима оном столу, па су се, бајаги, и могли правити да не знају, да је ту Рака.

„Зацело Триво, шта ти оно уради с Раком Никшићем у Сузића сватови?” у истину упита Љубинко Триву.

Рака се је одма тргао.