Обично се фали оно што је прошло, што је човек заборавио невоље, које је онда доживео. Садашње осећа, па му се све чини да је пре било боље.

„Доброме је увек и свуда добро”, рече један старац.

„Ха, то, то је добро речено" потврдише сви.

На такав говор уђе Рака у собу.

Многи се окренуше, да виде ко је то. Познавали су Раку. Иако је млад био, ишао је често с оцем, па отуда то. А и онако је био наочит млад човек, па га је свако упамтио. Него није он баш бивао у таким друштвима, особито сам, па чисто не зна куда ће.

„Седите, ви газда Никшићу, овамо код нас. Ваљан је то млад човек“, говорио је натарош. „Њега ћемо ми и за општинара“ шалио се он.

„Да, да, ваљани су људи Никшићи“ рекоше други.

Раки је то годило. Он седе. Донеше му и чашу.

Испило се ту две, три још, говорило се о старом и новом свету, а онда људи одоше на вечеру, да их не би дома чекали.

Рака остаде сам за столом. Поднимио се, гледао преда се, па је тако нешто мислио.