била мала, дуван си сејао, ракију си пекао, вино буд зашто куповао. Ране ти је требало тек толико, да се прехраниш. Толико си и сејао. На више ти њива коров и трње расли. Зар није тако, а?“.

„Оно, тако је“ рекоше.

„Марве би продао, да имаш новаца тек онако. Живили сте ви онда, само што сте батина добијали, је ли ?“

„Ух, мани то“, смејаше се многи, али им боме трнци пролазили кроз тело.

„Е, кад се граница укиде, нестаде ваших работа, али нестаде и оног све за бадава.

Плати сад, па си слободан човек. Видиш, сад су долазили странци. Наш је свет био заостао. Нит је волео радити, а нит умео радити. Сад долазе људи, који и волу и уму радити, јер их је то нужда натерала. Нису богме они живили са пастирског штапа, као ти и твоји. Е, сад које чудо, ако је земља прелазила у њине руке ? Наши нису умели, они уму; нашем земља не вреди, а њему је то капитал највећи. Данас већ и наш свет нагађа, шта му је земља. До душе мало је доцкан, али није сасвим. Може се бар ово сачувати, што је сада у рукама, а и то би нешто било“.

Људи су мислили о томе. Једни су овако, други онако мислили. Нарочито се поделише, кад поведоше говор о старом и новом добу.