„Ако ће, газда Младене, ако ће”. рече учитељ шалећи се. „Нек дрво чврсто расте: нек газде добро покрију куће и стаје; нек добро заврше пласт и купу, или нек пазе, од куд ће почети начињати, и онда — седи и не бој се. Нек их научи за други пут".

„Та оно, тако је" засмејаше се и други.

„Ал има нешто по овим нашим селима, па не ваља, господо”, рече исти тај газда Младен.

„А шта то?" упиташе га и господа и други.

„Па ето то. Молим ја вас господо, и ви друга браћо, од кад се ова наша граница почела укидати, ево ти код нас свакојаког света. А ко ти ту није? Ту су ти Тотови, ту Швабе, ту Бачвани. Па ти тај свет купује, покупова све земље од нас, од наших људи, да ти је то страхота. То не ваља, то ја не би дозволио. Ја би сваком заповедио, да седи онде, где се родио. А какви су то послови, доћи у туђе село, па га прекупити. То није пре било. А што ви то не гледате, а господине?” упита газда Младен бележника.

Овај се смешио.

„Е, мој газда Младене, није то тако, ко што ти мислиш" рече бележник. „истина, да сте ви пре били дуго војници, одбијени од куће. Одбијали сте се тако и од рада. Него није само зато, него и за нешто друго. Дација