У биртији, што је само три куће растајала од Ракине, има доста друштва. Ту је доста старешина.

Дошли људи да попију коју и да рекну коју, па ће онда кући.

Е, шта ћеш, још данас, па онда хуја читавих седам недеља. Има се до душе вина и код куће. Људи оду ујесен у планину, па купе грожђе и сами муљају. Овде је некако слађе. Ту се састанеш с људма, поразговориш се, прође те време.

Била је у тој биртији напред соба за обичне госте, натраг за господу, у коју су и бољи граничари заилазили.

У овој последњој седи за два округла стола нешто господе, а друго су граничари.

Седе људи и разговарају. У почетку је као и увек текао говор о времену, после се пређе и на шта друго.

„Време је овако, време онако“, говорило се. „Овај ветар не ваља. Поломиће дрвета, открити слабо покривене кровове, развршити добро незавршене пластове сена, купе кукурузовине”.