И сам није веровао својим речима. То ти је сад било, као кад је двоје жалосних. Обојима је до плача. А опет онај који је тврђи, задржава жалост, па гледи, да оног слабијег утеши.

„Ти виш, да сам му ја све оставио, али баш све; ни у шта се не пачам. А ти и тако!" и Тоша је погледа скоро сузним очима. Него брзо се окрете. Срамота је то за мушкарца плакати.

„Проћи ће то" додаде још чврстим гласом, а онда изиђе, да намири марву.

„Благо немерено, благо немерено”, шаптао је путем за Босу. Боса уђе у собу, да види Кристу.

Њу је чика метнуо на земљу, да се тамо не убије.

Она је то мами већ казала, чим је видела, а онда скочи, ухвати се матери за сукњу, па поче и више приповедати.

„Мама. Киста је гадна”, мазила се она. „Мама, ајде да већејамо; ајде мама! Ти и ја, ћика и ја, баба и ја: је ли мама.... и баба?”

Боси ударише сузе. Дохвати дете, обгрли га.

„Чедо моје, чедо моје!” шаптала је плачући.