намештена сасвим обично. У врх собе је сто и око њега две клупе са наслоном; с једне и с друге стране даске на ногарима — то је за кревете. С леве стране кад се уђе у собу — кућа је на поноћ окренута била — била је велика земљана фуруна. Управ, до те фуруне пружале се даске с те стране. Могло се ту два кревета наместити. То се догађало само зими, и тада би баба пружио ноге управ до фуруне ; дакако да је било тек у старијим годинама. Сада су била два кревета, један с једне, други с друге стране, лепо намештена, а оне даске до фуруне стајале су голе. Дабогме, и до преког прозора стајао је орман са четир фијоке. То је покојне матере. За вратима још чивилук и онда смо све изређали до св. Ђурђа и кандила мало испред њега.

У соби су сви ћутали осим стрица, браце. Он је приповедао. Као старији човек он је знао, да је то врло тешко остати сироче, макар и да си одрастао. Зато је и гледао да своје синовце утеши колико толико. А већ шта ће браца приповедати, лако је погодити. Иза самртника се увек о њему приповеда. Тако је и овде било.

Ево брацине приповетке.

„По Богу, и ми смо ти двојица ето тако остали иза нашег оца, као што сте ето ви сада. Мени је било двадесет, а баба био премашио