„Та да ! Ја немам баш да платим онако, па то није срамота. Па зар није тако?" рекао би други човек.

Ама Никшић је он. Мани ти њега, срамота је то.

И он се врати унутра. Уђе у предњу собу. Шушкао је тамо нешто, затим изиђе у кујну.

Боса је готовила вечеру.

„Шта ће то бити? Гледај, јестива као на вашару“. говорио је Рака. Бајаги, не чува се. Само што није то мислио, него је био онако зао, а морало је ма где год избити.

Боса се трже.

Њој Рака не рече лепи речи од сватова. а опет се увек трзала, кад јој овако говори. Бојала се и њега и његова говора сада.

Рака попостоја, попостоја, па изађе у двориште. Чу се тек како врата на капиџику залупнуше, а онда опет ништа, до свирање ветра.

Изиђе Тоша.

„Куд оде Рака?“ упита Босу.

Боса слегне раменима. Очи јој уплакане. Тоша то опази.

„Ти си нешто невесела", рече он. „Мани, зашто то, није он дете. Проћи ће то ваљда".