Тоша је мислио, да ли би се још могло с Раком. И тамо овамо, овамо онамо, увек би му изишло : „Не може се”.

Е, кад се не може, како ће изгледати кад он сам буде.

Рака је седео на банку до фуруне. Читав дан је био по пољу, па му сад баш годи овде. И њему се крв разгрејала и он је гледао лепе и најлепше слике. Било је то његово детињство, његово момаштво, та све ово до бабине смрти. Све је то лепо било, и то је он, као спавајући, још једанпут преживео ето тог часа. Али су мисли ишле и даље, и после бабине смрти. И њему је крв текла брже, постајало му све јасније; сан је одлазио с очију. На послетку он се и љутио. Никада још није помислио на сватове, а да се не љути.

Погледа сада и Тошу. И овај је будан спавао. Рака се још више наљути.

„Они да ме уче. Ето на шта је изишло. Да ми будемо под срамотом.“ И Рака изиђе у двориште. Погледа небо. Тамо је било безброј звезда и звездица. Једна прелете преко неба.

„Ослободио се један роб!”; и сам зажели, да се ослободи нечег, срамоте.

Тиштала га је она, а била је то само умишљена срамота.