Тако ћутећи дочекаше и ускршње покладе.

Онда се и опет деси нешто, што браћу сасвим одби једног од другог.

Ускршње покладе су они дани, кад те сунце преко дан мами, да си по пољу. Ако радиш, не осећаш хладноћу, и врућина ти је често. Али кад увече уђеш у топлу собу, онда таки осетиш,. да си данас озебао. Често и ветар кроз још сухо грање пири, фијуче. Ала то ваља сад! Читав дан ради по пољу око марве, шушкај у гумну, на дрвљанику, прегледај ограду, па пред вече ући у собу. Ту те чека топла фуруна; седи крај ње часком, па ти све по жилама мили нешто. Крв се разгреје, некако споро тече, а дремеж те хвата, ти зажмуриш, затвориш очи, а кроз главу ти пролазе лепе, најлепше слике. Као чујеш опет јуначку песму, што си је слушао ил читао, па баш онако, каква је била и још лепше. Ено, баш видиш Краљевића Марка на његовом Шарину, ено га баш се сусрете с Мусом Кесеџијом! Ено видиш и бој и... ама све видиш! А гле, слика се променила. И ти видиш војску велику, јунак до јунака, а око главе им увијени шалови... Турци су то, а грдна је војска то. А гле сад! Три делије, три побратима ,језде на коњима. Ждрал је напред, и на њему.... Обилић Милошу. Спустили копља, бајаги ништа они