Него срећом он дође себи. Поче мирити браћу.

„Шта је за Бога децо, шта је то ? Окај се, Рако, тога посла; то је гадно. Мани вечерас, мани ти Тошо, ништа не говори" и гурао је браћу.

„Ајд спавати, ајд. Данас је моја соба, а ти Рако у вајат. Дркћи мало, млад си. А ти, Тошо, у шталу, у сенарицу, де и увек. Ајд. ајд, мани то“ и изгура прво Тошу, а онда и Раку.

Кад су они отишли, онда му је Боса све редом приповедала.

„Хм, и јест то било смешно. Ајд ти, брате, напоље, да те онај Бачван истера, а опет ниси ни могао остати, кад немаш да платиш. Бадава, не да се Никшићима, да заједно живе, да теку. Судбина, брате, судбина. Ето, да се посвађаше. Онај је старији крив млађему, што се примио, а млађи старијему, што му је оно за новце говорио. Суђено, брате, суђено!“ умовао је стриц, па је тако и заспао.

Боса је опет држала:

„Казна божја је то, што се ишло преко реда“.