имамо спремљени новаца, па тако.... И даво је толико, да Рака није више имао да да, па ни ја.... И.... Рака ђипи, све поиспревали и скочи за Тривом. Њега гурнем ја, и он побегне. А ми ето тако... срамота... па дођосмо кући. Е, шта ћеш, не иди, није ти пут; све то не помаже. Рака хоће, да је његова старија, па, макар и натрешке било. Па је тако и било."

Тоша је све то нагло говорио, као кад човек јако жедан воду пије. Па као што у овога брзо вода тече, тако су из Тоше брзо текле речи. Само је на крају застао, замислио се. Изгледало је, као да више себи говори, него да преговара. Тако је управо и било.

Ал сад би тек зло.

„Тако је увек и било и биће ко што Рака каже", бесно је говорио Рака. „Боље би прошао, да нисам трице никад ни слушао“, говорио је, а нагињао се чисто напред. Чинило се, сад ће навалити на Тошу.

Него и Тоша је био момче. Стајао је управо, а слободно гледао Раку. На срцу му је било пуно речи, ама никако да се одреши, да почне.

Стриц је гледао све то неверујући својим очима.

„Ни по године нема, а већ тако!“ чудио се он у себи.