Та да, знао је он, да се из сватова не долази пре зоре.

Ови оћуташе, па тако уђоше у собу. Соба је топла била. Мала Криста спавала је мирно до фуруне.

Стриц упали лампу, па их погледа. Чисто се трже.

„А шта је вама?" упита их.

„Ништа" одману Тоша главом.

„Како ништа, човече, кад гле какви сте, као да сте покисли”.

Рака шкрипну зубима.

„Запамтиће он то", рече мукло.

„Али, ко ? Та што ми не кажете. Дед ти Босо, дете, реци!"

Боса заусти да говори. Више нехотице погледа Раку. Погледа, па се препаде. Тако је ајдучки гледао, као да је Трива на њеном месту. И она не рече. Уста јој осташе као заливена.

Стриц их је опет гледао. као човек који зна да нешто има и то страшно, а не зна шта је то, па га мучи.

Док се тек Тоша не одреши.

„Ево шта је било. Онај Трива Бачван, што је ту купио од Крњушића кућу и земљу, био у сватовима. После части и дарова почео се натеривати с Раком. Он Раку хтео да истера на поље. За цело је дознао. колико