да богме, да Никшићи не виде. Више их је било, који су осуђивали Триву.

„А шта, кад се веселиш, весели се, а не забадај." говорили су ти. Како тако, тек весеље је било тај час прекинуто, а за Никшиће га и нема више.

Никшићи се опросте с домаћином и његовима, па одоше. Праштање није било од срца. Ови су жалили, што је и такав сват био овде. То, да богме, није речено.

И сам је домаћин тако нешто мислио, задржавао је старојка и и његове, а знао је, да их неће задржати. Ред је био тако чинити.

Кад старојко оде, још се мало о том говорило, па се и заборави. Како и не би? Заборави се и друкчије, а некмо ли кад си у весељу и весео.

Нагађали су до душе, шта би то могло бити Раки. Да није имао новаца више, могао је изаћи на поље, па мирна Бачка.

Само ти не помислише, да би то за Раку било горе, нег и ово.