„Три да идеш".

Тоша прискочи.

„Три да не иде."

„Пет да иде“.

Рака цикну. Ујео си, Триво, змију. Рака скочи на астал, па преко. Флаше се изврнуше, чаше, вино се просу; нешто се стакла и полупа. Части су лежале изврнуте. И на земљи их има. Сватови се устравише.

Рака је страшан изгледао. Коса тамо, овамо, очи избечене, ватру сипају, а лице чисто помодрило. Кад прескочи, он изману руком, да ће песницом Триву по глави.

Срећом је ту био Тоша. Једном руком задржа Ракину руку, а другом гурну напитог Триву, да је чак на по собе одлетео. И Трива је хтео још и даље да пркоси. Баш је чекао Раку. Него га сада одведоше чак негде у вајате.

„Лопове један, лопове!" викао је Рака.

„Мир, не срамоти се“ шаптао му Тоша кроз стиснуте зубе, а чврсто га још држао.

„Лопов, да је лопов.... и Раки се оте псовка. Страшна је била. Прва је то у његовом животу така. За бабиног живота ни за живу главу не би смео тако шта опсовати — све друго, али то не.

Сви се сватови скупили око Раке. Неки се и смејали оном лоли Бачванину, али то