па ће — али баш за цело! — и од сада. Они први, дакако, рекоше друкчије. „Научили су они на безбрижан живот, особито онај старији ; тај ти је, богме, имао код свог бабе, што му срце зажели, а сад? Да ли ће се умети збринути за све, што треба, и што човек онако од беснила хоће, а да не крњи своје добро?” питаше се сами, а сами и одговараше вртећи главом.

И тако је то било онај дан кад саранише бабу Светозара, а тако и два-три још дана, па престаде, заборави се као и све.

У кући осташе два брата. Старији је већ био ожењен. Са њима су седили стриц и стрина са девојком својом. То је била сва породица Никшића у две куће, кад се овамо урачуна и бабе Светозара унуче, Криста, ћерчица старијег сина Радована. Била је то некад једна велика и јака задруга у бившој граници у Срему. До душе, није била јака друштвом, него имањем, покретним и непокретним. Сада су две куће: Бабе Светозара и Рајкова, брацина, као што би синовци рекли.

Ова соба, у којој они сада седе, стражња је соба, у којој је покојни баба живео. Предња је била намештена, и у њој је баба као самртник одлежао. Ова је стражња соба обично

Метаподаци

  • Неједнака браћа : приповетка за народ : ELTeC издање
  • Мамузић, Стеван (????-????)
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Српска књижара и штампарија Браће М. Поповића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1896 - Нови Сад
  • Лиценца