Него је весели чауш увек бацио своје бистро око и на тањир, у који се бацали новци. Гледао је, колико би ко дао, па би, богме, неког и осрамотио, ко би мало дао.

Сврши се и то.

Почеше сад игру. Коло је да богме било прво. И свекар и свекрва су заједно са снајом мало играли.

Сад се почеше и натеривати, да се игра, љуби, бежи на поље, и шта ту свега нема. Штета само што у том натеривању има и гадних ствари, које право весеље кваре.

Чаушу су напунили џепове дукатима — # крајцарама. Он највише ради.

„Дам дукат, да кум игра са свекрвом" поче чауш.

„Дукат, да не играм!" одговори кум и чауш га се ману.

„Дукат, да старојко испије три чаше".

„Ево дукат : нећу".

Почеше сада и други. Ишло је врло весело. Ово је лепо весеље, док се не изметне у лудорије.

Уплете се и Трива Бачван.

„Дукат, да старојко иде напоље!" рече, а смеје се.

Тај Бачванин био је омањи, ама пун човек. Бркове уфитиљио, руке турио у џепове, а испрсио се. Смеје се али и пркоси.