... и показивао је на корпе... Свекру кошуља“ и он је окретао, да се љуцки види... Охо! та није да је то платно, него танко, па фино ; е, баш кроз плот увођено, а маљем набијано. Ваља, брате, ваља!“

Осу се смеј.

Е, баш је и тај чауш лола“; чу се говор.

„Мир, мир — луп, луп! — да видимо свекра“ викну чауш.

Кум издиже тањир, а свекар руку : паде сеферин.

„Живио свекар!" викну чауш, а за њим и други.

„Луп, луп, луп!“ Мир влада.

„Бар вече куме и стари свате! И за свекрву се наша новина побринула. Ево јој кошуље; дугачка је од перчина до пете. Кад би је на мене метли, ја се не би ни видео из ње“.

Један момак са стране му рече: „Пружи је и покажи, да сви виде.“ Кад чауш то учини, овај му поче нешто шаптати. Други му дотле полако извукоше кошуљу из руке и натуку му је на главу.

Сад се тек осу смеј ; све је грмило.

„Бар сам сада налик на попу, нека, нека!" нашали се чауш.

„Луп, луп, луп!“ и чауш пође даље делити дарове.