Чауш лупну буџицом о греду. Кад је хтео да умири сватове, увек је то радио. Зато ју је баш и имао. На њој је био и пешкир.

„Бар вече куме и стари свате! И друга се кума тако исто подрудила. Гле, колачи; као да су на сунцу печени. Хм! и тај ћурак на столу као да ће проговорити. Него, да је то у место лука, кад се кукуризи копају... хеј, хеј ! И ципеле су овде, оне што се сијају, и чарапе, богме... Ваља старосватица, ваља."

„Ваља, ваља“ викнуше и други.

„А, шта?... ваља и старојко. Први је то човек у селу“, нашали се неки весели Бачванин, што је седео преко од Раке.

„Мани ти Триво то“ љутну се Рака. Они их други умирише, и чауш оде даље редом приказивати части.

Приказивао је сада брже. Где, где, па би чауш уметнуо по коју веселу. Као што је оно, кад је приказивао кумину и оне друге куме част.

Кад се то сврши, ево носе пуне две велике корпе које чега. То су младини дарови. Сад ће њих да приказива чауш.

Опет лупну буџицом. Опет се умирише.

„Бар вече куме и стари свате! Ево се и наша новина потрудила, да обдари све свате“