Поседаше за дугачке столове. У прочељу младожења и невеста, десно кум, лево старојко, Рака, и дал»е по старештву у недоглед.

Почеше се доносити јела.

Овде има нешто да се каже. Наш је народ у граници, бар у сремској, уобичајио, да у оваким приликама долази прво чорба, тако звана „супа“ на сто. За њом говедина (често и свињско месо, јер и од овога кувају често „супу“ ) с реном. Кисела је чорба истиснута у оваким приликама, а управо њој би било прво место по нашем старом обичају.

Него ту домаћини умују: Код младиног је оца ручак, а код младожењиног и нема правог ручка. Ко држи и сутра дан сватове, ту су ови напити; њима је до киселе чорбе. Зато они хоће прво вече „супу“.

Сватове су послуживале многе девојке. Међу њима био је и „чауш”. Њему су говорили, шта нема и шта треба, а он би онда девојкама заповедао. Био је то млад весељак. А, богме, његова част и иште, да буде такав. Он мора свуд стићи. И редуше мора пожурити, и у подрум стићи, и госте понудити — та, све он мора. Овај је управо био такав. Он је стизао да сваком по нешто рече, да га понуди, да га засмеје.

Е, баш ваља чауш,” рекоше му многи.