Сузићи су били имућни, а то им је прво овако весеље — прва женидба. Има њи два брата. У млађег су саме двојке. Има две и удате. Старијем су заживела деца тек кад је био у годинама.

Зато су и мислили по селу: „Сигурно је свекар нашао ваљану снају“, па су и грнули многи тамо, кад зачуше свирку, песму, пуцање.

На капији је било места тек да су кола могла проћи.

Кад угледаше младу, просу се шаптање, па и гласан говор. „Ваља, ваља. Таке младе у М. још није било“.

Кад свати сиђоше с кола, кочијаши кола отераше кући.

И Тоша је тако урадио.

„Жури се на вечеру, а пожури и стрину, да „част“ буде готова“, говорио му је Рака.

„Ето ме за час“, одговори овај, швићну бичем, а коњи одлетеше.

Код Сузића је била хука, бука. Певало се ту, свирало, играло, пуцало. Било је баш весело. Тек кад дође време за вечеру, онда се сватови мало умирише.