сада, покојни баба, ала би волео. Мало преко реда пођоше до душе у старосваство, ал шта ћеш?.... Младеж је то, не мош им замерити. Него, сваки ће стати, па погледати. Има и шта, богме!“

Тако је стриц мислио, гледајући их, а очи му сијаше од радости. Ено их седоше, наместише се. Коњи фрчу, копају ногама, тресу главама: једва чекају, када ће поћи.

„Чувај нам, браца, Кристу“ опоменуше још стрица, а онда Тоша пусти мало узде. Поскочише вранци, полетеше, сагледати их не мош.

Стриц истрча на шор, да их прати очима. А било је и света пред околним кућама. Ови су их такође гледали, а боме по што шта и рекли.

„Било је ту свашта, пријо“, говорила је нека бака опет некој баки. „Читаво су ово време дрмити ти Никшићи један на другог. Старији је хтео да се иде, а млађи није. И виш, одоше. Изгледа, пријо сад, као да није ништа ни било, ал.... пући ће тиква... оће богме.”

Други су опет хвалили оно, што су видели. Чудили се лепим коњима. лепој опреми, а дивили се Никшићима, какви су то људи. Ови нису ни имали кад, да друго што мисле.