мало га је прошло. Рака извади из ормана новце.

„Немамо, Тошо, више од двадесет форинти. Хоће ли то бити доста, а?“

„А како не би, ја велим теби петица и мени, па доста. За дар си велиш, спремио два дуката, за тебе и Босу“.

„Спремио сам, да. Али ово новаца.... биће мало.“ Рака се замисли.

„Добро, теби пет, мени пет,“ рече и пођоше да седају.

Зовнуше и Босу.

Ова је опет говорила стрини, шта да спреми за „част“ (граница је то с оне стране Митровице. С ове стране зову „краваљ“). Стрина је климала главом.

Изиђоше. Стани сад, па види.

Изиђоше прво њих двојица. И јес их лепо видети. Плећати то момци. Онај старији и бркајлија са густим црним обрвама и као угљен црним очима. Онога млађег тек гари наусница и као потањи је, ама види се, биће људа.

Док су ишли колима, стриц их гледа, па ужива.

„Ала, Цветозаре, ала остави људе. Да шта, Никшића је то лоза. Ех! да их види