сами да знају, како се поштује отац и његова успомена. Ал баш кад Рака хоће, нека буде. Свет ће шушкати, али и да се не иде опет би шушкао. Та да! Сад већ ево све село зна, да ми нисмо одрекли, а кад не би ишли, разбирало би се: „Зашто то?"

Тоша диже главу у онај пар, кад Рака оно промрмља. Први се пут погледаше сада од јутрос.

„Биће", рече Тоша, остави малу и оде.

Рака остаде сам, јер и дете оде у кујну матери.

„Биће”, шапутао је Рака „дабоме, да ће бити. Него није ни требало оно приповедати. Којешта све. Ајд, оном се и не чудим, али оној. Она и да приповеда! Услободила се покрај Тоше“.

И Рака је устао са клупе и ходао собом. Мислио је све једнако о том. Више пута као чуо би глас изнутра из собе: „Ниси се требао примати, не!” Али Рака би онда опет брзо премишљао о оном, што је већ и говорио, и тако би ућуткао онај глас. Е, па да! Кад човек најгоре дело учини, опет нађе, чим ће се правдати; изговор се нађе.

Сад се браћа више нису саветовала, шта ће се и како радити. Млађи није никад више хтео рећи: „Ја мислим овако, или онако, него би само упитао: „Шта ћемо радити”.