милостиви обично само према деци. Најбешњи су људи најмекши наспрам деце. Њина деца раде што год хоће, док не преврше. Е, боме, кад преврше, онда зло прођу. После деца раде опет што хоће, док опет до тог не дође. И шта бива од таке деце? Необуздани као и очеви, ето то.

Деси се више пута, па та деца, што их очеви одвише волу, измире ове с ким.

То је и овде било.

Мала се Криста забављала са чиком, а јасно се видело, да га баш воли. Ракин је поглед пратио детињи, па тако он погледа и брата. Гледао га је, дуго га је гледао.

Питај, да ли га је жао било, што га онако у срце дирну синоћ !

Није!

Рака је још мислио, увек ће и мислити, да је он био у праву. Скоро по године биће; онда савет очин, да држи то кумство ; онда — опет се љутио — не мораш ни играти, ни певати!

Док је тако дошао до краја, намрштио се је био, и промрмља:

„Мора бити!” Чуло се је то.

Тоша је друкчије мислио. Успомена бабина била му је светиња. Дабоме, кад би бабу могао запитати, да ли да се иде или не, он би рекао: „Идите!” Него синови треба