свет, а има злобног света, и те како још.

То је учинило да је Тоша заспао, ломећи се, да ли ће ићи или неће.

Мисли о свету и сачуваше браћу, да не буде што горе. Сутра о ручку били су опет заједно. Ту је била и мала Криста. Дете као дете; зна ти она шта!

„Цико, а мене мама тупала (купала), па ја све брч, брч, а мама миј, миј ! (мир). Ћико, ја имам бебу, види, види“ и показива му лутку, али чика нешто дрвен.

Мала се стала још већма мазити. „Види, ћико, то; види, цико, оно“ и све тако.

А чика?

Куд ћеш, шта ћеш од малог обешењака. Узе је на крило, поче је голицати, а она се смеје. Смеј јој је као гукање голубово. Још показује у смеју и оно мало зуба као у мишића. Чика је мило гледи, ама је опет невесео. Додуше, зна зашто, а зна му и брат, што преко од њега седи. Не говоре још, није ни чудо.

„Што су ти ти Никшићи својеглави, нема више“ рекао је један деда, још док им је баба жив био. „Него закинути ником ништа неће; само не дирај у то стршљеново гњездо!“

„Ко је љут, тај је и милостив“, говоре људи. И то је истина, него таки су људи