„Ја нећу ићи“ плану Тоша ђипивши. Лице му је пламтило.

„И ти ћеш ићи!“ рече Рака на очи мирно. Усне су му биле стиснуте, а груди му таласале.... Бесан је био.

„Видећемо!“ рече Тоша.

„Е, де, видећемо!“ рече и Рака.

Тоша оде, и негледајући ни за једно. Осташе ови двоје. Боса је седила скупљена крај огњишта, а Рака је корачао по кујни. Још се није смирио. То му је све једнако у глави.

„Они баш неће мислио је. А да видим хоћете ли! Те ово, те оно, неће они“.

„Одлази, намештај тамо у соби“ рече Рака мрко Боси. Ова се ћутке диже и оде, запали лампу и намести.

Ту ноћ браћа нису опет дуго спавала. „Он је силовит“, мислио је Тоша за Раку, „што хоће, хоће, па било то добро или не, сведно је то њему.“

„И они нешто хоће“, мислио је опет Рака, „а не знају ништа. Огрешићемо се о бабу, мисле, а не знају, да би га могли запитати и сам би то реко.“

Него помислише и на свет, особито Тоша.

„Јесам ја рекао ! Хе! погодио сам ја. А шта ви, живиће они лепо — хоће да!“ говориће