„Мани“ рече Рака и ману руком. Тоша седе и упре очи у Раку. Знао је он, да ће сад бити црно или бело. Него кад опази, да се Рака поче мрштити, онда је већ помишљао, шта ће бити. И његове се обрве свукоше.

Боса га је гледала чисто плашљиво. Она је научила да ради свој посао како она зна. А знала га је, фала Богу, као мало која. Него друго шта она се није никад бринула. Што би јој рекли, то би радила, па мирна Бачка. А сад и она неког учи! Чисто се поплашила. Него сад се опет сети покојног бабе, и онда се умири. Послушаће сад Рака, мислила је.

А Рака:

„Жена ме је звала, мислио је он. Ја сам јој рекао да хоћу. Она ће то сад рећи. Они и ако су звали кога другог, нису баш звали, него тек споменули. „Прими се ти, ако Рака не усте. Ако он оће, онда је шта друго“. И ја се примио, а сад да се одричем — таман посо. А после, баба је волео и поштивао то пријатељство ко и кумство, и још се не мора ни играти ни певати; да шта, нико никог не тера!“

„Ми ћемо ићи у старосваство“, рече Рака издигнувши главу, па погледа Тошу, па Босу. Ова се скупи... па — и то је њој право.