десило, да су сватови тако близу од саране, особито од саране старешине. И није се баш Рака примио, што му је тако покојни баба причао, него тако, није ништа ни мислио. А да се сетио, баш тешко да би се примио. А сад више неће одрећи. А после, биће онда и близу по године како је баба умро, а неки и жене и удају већ онда, а он да се не прими старосваства. Чудна ми чуда! Не играј, не певај — па ето ти. А још они му говоре, они га уле. Ево и Боса говори.

„Бога ти, Рако, како би се ти примио? А знаш ти, да је та жена дошла само зато, да те позове тако рано, јер су они мислили, да ћеш ти одбити, па да они за времена нађу другог старог свата. И шта ће та наша кума сад да приповеда, кад оде кући ? Како су се они оманули, како је изишло сасвим друго, него што су они тели. Па можда су они говорили већ и са другим човеком, и тај се већ примио. А кад оно: Рака се не одриче! Него још имаш кад одрећи. Може „браћа“ (тако је она звала девера) отићи код кума Сузића, па рећи, да се не може и онда би све било добро.“

Тоша је одобравао њен говор.

„Хоћу, ако ће Рака, могу одма“ рече Тоша, а чисто се издигао. Види се, да је баш спреман, да иде.