Дабогме, видело је, како чика носи бундеве да пече. Они су се смејали.

„Је ли бабо, ти цеш купити Кисти ципеје, је ли? А ја ћу мусти каву, па пити мека, је ли мама?“

И то је тако ишло. Било је ту безброј питања и одговора и свега, да станеш, па само да се смејеш. Они се тако ту забављају, а у једарад уђе у кујну нека жена.

Била је то кума Макрена

„Помоз бог кумови и кумо!,:

„Бог ти помогао!“ отпоздравише. Размакнуше се и дадоше јој места на банку.

„Види се, сви сте здрави. А гле, мале Кристе ... па баш велика.

„Фала Богу, добро је, као што видите. Криста расте. Сад нас већ све развесели. Како кум, је ли здрав ?“ упита Рака.

„Фала Богу!“;

„А кума?“

„Фала Богу!“

„А кума Младен?"

„Фала Боту!“

„А младожења?"

„Е, ни бриге га. Нашли смо му девојку... још каку. Ал зато и јест онај мој добро наморио коње. Сведно, бар зна за што. Него куме, ја сам дошла... послаше