Децембарског једног дана седели су сви у кујни около огњишта. Било је за дана, после подне. Него ти дани особито кад је мећава, били су пола ноћ, тако би се смркло. Ватра је буктила на огњишту повелика, па је све осветљавала некако румено, и чељад и ствари у кујни, или како се то обично каже „у кући“.

Ту су били обадва Никшића, и обадве женске, мати и ћи. Мала је Криста вукла за собом неко парче простирача, па би седила час пред оца, час пред стрица, а онда би се хватала матери за сукњу, па би јој сметала.

„Бога ти Рако, зовни је себи“ рекла би тек Боса и откачила ручице од сукње.

„Кристо, Кристо, оди баби, да ти да нешто“ звао је он „Бабо... бабо... ево ме... ево! говорила би мала, а кад би он пружио руку, да је ухвати, рекла би: „Ац!“ и побегла би чики. Онда је овог тако варала. Она их је највише засмејавала.

„Је ли, цико, ја ћу бити велика. И ја ћу... је ли?... не, сес (пет, шест) бундева носити. Је ли, цико, на онда пеци, пеци.“