Рака је остао сам у вајату. Сад је тек био несретан. Кроз главу су му ишле црне мисли ; он је знао, да нема куће; он је знао, да ће Криста бити затворена. То га је тако мучило, тако га је мучило, да он од онога тренутка, од кад му одведоше жандари Кристу, не зна ни шта мисли, ни шта ради. Само осећа, да му је тешко, јако тешко.

Пред вече је дошао Тоша са Тодором, оним из прека комшијом, не би ли га наговорио, да како дође Тоши.

„Туђа леба нећу јести“, рекао је само и ништа више и Тоша и Тодор су отишли како су и дошли.

Пред вече, скоро у вече, опази Рака ону педесетку. Сад се сети од куда му.

Уста му се развукоше, а очи засветлише. Добро је стисну, па оде у биртију.

Пио је тамо до по ноћи. Пио је, лупао, губио новце, крали му новце.

После по ноћи пође кући. Била је густа помрчина. Рака дође кући, уђе у предњу собу, ногама нагази на цигље. Сетио се шта је, па пође по тим цигљама. Није знао шта ради. Попе се до зида, а онда у једанпут... буб!... чуло се како Рака паде.

У јутру нађоше Раку мртвог. Скрао је врат.

„Још је и сретан” рекоше неки. „Ето не дочека да просјачи”.