Била је лепа, отресна девојка, као да је од брега одваљена. И странци, што су били ради продаје куће ту, распитивали су се, зашто то. Када су им рекли зашто је воде, мрднуше раменима, иа рекоше: „Штета, лепа је девојка, али... није ни чудо.“

Кућу је Ракину купио бирташ за пет стотина Форинти. Још је и Раки преостало педесет и то му је бирташ одма дао, али и заповедио, да се сели на поље. Оно више преко дуга отишло је на трошкове.

Кад је било већ све свршено, два три се момчића подухватише, да ће зид из комшинске авлије срушити сојама. На тај је зид прокисавало већ неколико година, па су цигле мећу собом сасвим попустиле.

Врагови одоше и заиста учинише. У једанпут бубну сав зид у предњу собу. Онамо даље није ни пао.

Нови газда даде одма скинути кров.

„Ту ћу нешто да назидам још на лакат једно парче, па ћу и ту отворити биртију“, говорио је он.

Свет се разишао. Путем је опет говорено. Било је и таких, који су ту били и о бабиној сарани.

„Ето, јесам казао, да ће тако бити. Још онда сам ја знао“ рекли би по неки.

Они су други показивали прстом на Тошину кућу.