„Моја је”.

„Ма лепа си ти ђевојка, ништ ти ми нећемо”, рече други Кристи. Криста је дрхтала.

„А знадеш ти стари зашто смо ми дошли ?” упиташе Раку.

Рака није ништа говорио. Начуо је био нешто, али није хтео све да слуша. Бојао се тога, а није то веровао.

„Добро, а ти ђевојко казуј, ђе је дете, што си га родила!” заповедише Кристи.

Криста је ћутала.

„У ђубрету, је ли?” смејали се жандари.

„Да, у ђубрету. Ја сам га родила, удавила и тамо закопала” рече Криста одрешито. „Ево, па ме водите”.

И она пође пред њима.

Рака скочи пред жандаре.

„Недам моје дете” викну. Али они га гурнуше, смејући се и одоше. Рака је остао лежећи на земљи.

Криста је прошла пред жандарима кроз ону гомилу света. Ишла је дигнуте главе, а гледала преда се. Нешто јој је жегло образе, жегло њу сву, она је била у бунилу. Стид ју је морио, а она га хтела савладати, хтела је да гледа сваком у очи. Није јој то пошло за руком. Чим би куда погледала, видела би, да се злобно смеју, или тек ретко ко да је жали. Па и ове је мрзила. Пред себе је гледала.