и више. Био је јако проседео, лице му сасвим потамнило, а очима је жмиркао. Видио је тек нешто мало.

Рака није ни знао, када ће му се кућа продавати. Истина, звали га у општину и тамо му казали. али ће он био пијан. У оном бунилу је тамо псовао и они га истерали на поље.

Сада је тек осетио горку јаву. На пољу се чула вика: „Први пут, ко да више!” и онда лупање добоша. Звали су и Раку да тамо дође, али он није хтео ни за Бога. И оно се опет настављало. Рака је седио с Кристом у вајату. Криста је плакала, а Рака се поднимио па ћути, ћути и мисли. Мислио је, шта је негда био, а шта је сада, па му је тешко било. Само пије помишљао, зашто је то тако. Знао је, зашто му кућу продају. Задужио је код бирташа до три стотине форинти.

„Нека, бар сам се наживио“. Тако се он тешио.

У једанпут се чу лупа на вратима. Криста уста и отвори.

Два жандара уђоше. Криста цикну. Рака протре очи, мислио је, оне га варају. Ђипио је и стајао устубочен.

„Ма је л’ то твоја ђевојка стари?” упита Раку један жандар.