И освану тај дан и прође лепо. Прођоше тако и други, прође и месец, два дана а све лепо: Браћа се питала, шта ће радити. Млађи није хтео ништа преко старијега, а старији се увек саветовао с млађим, јер је и овај већ био човек. Бивало је то овако.

„Ја мислим, Рако, да би данас требало обрати још ону постад кукуруза, што нам је заостала на она два јутра, па одма мећи кукурузовину. Знаш, у крају је, па ће се марва чешати онуда, а неће је пастири чувати сад, кад виде да је обран кукуруз. А тамо је здраво лепа, па може је отрцати, а нама богме треба. Треба преранити она наша говеда!“

„Е, де, де, Тошо. Иди, зовни Мију, Јулу, овога ил онога, па ћемо се пожурити, да то данас урадимо. Добро велиш ти, добро.“