— Кажем ја, осмехну се старица, да је детињство и старост врло слично, и једно и друго слабо, и једно и друго тежи за искреном љубављу; само што код једног тек ниче, а код другог се већ суши.

Него и ја сам красна домаћица. Време ужини већ прошло, а ја вам ништа не износим. Морате се душо, задовољити ониме, што имам. Мало млека, свежа масла и добра сира. Па и једна лубеница, хладна као лед. Њу сам вама наменула. Држала сам је до подне у бунару. Сад је у газдаричином подруму. — Склоне ми по где што, кад их замолим.

Молила сам је да се мене ради не труди, но она ме не хтеде ни слушати.

— Гостољубље је лепа српска врлина, говорила је застирући сто и спремајући ужину; само не треба претеривати. Оно што се у кући нађе и искрен срдачан дочек, најбоље је гошћење.

Дабоме да сад тога нема. Чујем каква је сад мода. Усили се, па те дочека Бог те пита с каквим ђаконијама. Често таким, да убија кућу. Дневна заслуга целе породице износи форинта или две а једна ужина изнесе 5—6 форината. Дабоме да је онда ту назатка. Онда није ни чудо, што те после оговара; не увиђа своју погрешку, па искали срце на онима, што их је токорсе угостила. Тако се кућа не кући. Тако се разорава. Нисам од оних, што су им тек стара времена добра, али ни ово чудо не могу одобрити. Што не ваља не ваља, па било старо или ново!

Што се луксузне ношње тиче, нећу много да говорим. Тог зла бивало је и за мог младог доба, али шта велите о женском картању? И мушком оно не служи на част. Карташ је оличено среброљубље, законом обезбеђена варалица, отимач и лопов, а често и посредни убица читавих породица. Па сад оне, Српкиње, поносите питомице Душанове славне царевине и Јевросиме мајке, пошле тим трагом! Јевросима учи свога сина, краљевића Марка, да се на туђе не лакоми, па да суди по правди Бога истинога; јер је боље изгубити главу, него своју огрешити душу! Тако Јевросима. А шта раде оне? И те се још смеју Српкињама звати. Заиста жалосно. Срам их било! Хоће с картањем на новац бајаги неке забаве. Лепа забава, која из туђег џепа вади новац, без да си га заслужила! Боље да остану забаве ради дома, па окупају ону јадну дечицу, што их слушкиње без материна надзора тек смуљавају или паре, као пилиће. Чуде се после: одкуд шкрофлезан и јектичав подмладак?! А не питају: која мати негује децу као што треба? Мисли доста је учинила, кад им је дала живот и кад по ваздан чегрће мужу око ушију, да им набави господско одело. Бајаги, гони је на то материнска дужност. Јадно појмање дужности! Питајте само тако одрасло несретно јектичаво и шкрофлезно дете, шта му је милије: кадифа и златно одело или здравље? Питајте га, па ће те чути. У данашњем добу тешко живе и здрав човек, а што ће да чини таки јадник?! Ништа друго, већ да проклиње час свога рођења! Заиста мени је врло чудно понашање такових родитеља, особито матера. Зар оне не увиђају, каква одговорност лежи на њима пред Богом и светом. Закужави ти један цветак или ти се поболи тичица, па већ се питаш: да није с твоје кривице? А оне, матере, занемарују своју децу сваки дан. Па зар им то никад не пада на памет? Зар се не страше муке и клетве дечије, греха пред Богом и срамоте пред људима?!

Него ви ћерко, и не једете. Ако је по вољи још млека? А ето: масла и сира. Масло је врло добро и свеже. Бојадишу га жутом репом и сафраном, ал ја то осетим по мирису, па волим платити новчић два више, само да је добро и чисто. Намажите комадић и том малом. Из ваше руке радије ће јести.