о мени рђаво, доказ ми је, што вас видим у мојој соби. Из простог љубопитства не ступа се у познанство са особом као што сам ја. Дабоме да је ту и љубопитства, ал тек је — старка прекиде — тек је и симпатије. Хвала вам ћерко, хвала по сто пути!

Сузе јој грунуше из очију, но брзо их убриса.

— Не замерте ћерко. Така сам била од кад сам. Лака на смеју, као и на плачу. Но то ваљда није грех, јер сам поред свег тог остала чиста. Верујте ми, тешко сам грешила. Па онда, човеку по кад и кад и преври. Савест ми је дабоме чиста, ал тек је тешко — самовати. Сад је јецала.

— Зар немате никог свог? питала сам је ја.

— Приповедаћу, казаћу вам све. — Другом нисам; не марим да се тужакам, ни да ме жале. Неби ме ни разумели, ал вама ћу казати.

Човек осети по кад-кад потребе да се исповеди.

Застала је и убрисала сузе. Неко време је замишљено ћутала. За тим се прену, а преко лица јој прелети горак ироничан осмех.

— Да, настави она после неколико тренутака ћутања, човек осети потребе да се исповеди, ал ономе, ко нас разуме... Званична исповест слабо олакшава, особито грешницима моје врсте... Попа ме неби ни разумео. Рекао би ми можда — као у оној песми што је рекао свети Петар баба Ани. Знате, што сам ја лане у Парку читала у оној вашој лепо везаној песмарици. — Ту се гласно засмејала а очи јој опет узеше онај живахни младалачки израз. — Баш враг тај песник, но нека га Бог поживи! Да није по кад-кад шале, јадно би изгледао овај свет. Јесте ли га лично видели или тек на слици? По писмама судећи, редак дар, чврст карактер, весела и живахна природа и осетљиво благо срце?

— Видила сам га једанпут. А тврде да је такав. Сво се српство њиме поноси. Друго вам не умем казати.

— То је баш ко с Димитријем Обрадовичем. А је ли бар он срећан, или је гоњен као Обрадович?

— Велики људи ретко су потпуно сретни. Ако их не гоне људи, хоће да их напати оно — што зовемо судбином, но таки карактери умеју се узвисити над једним и другим. Патња често већма челичи, него највећа срећа.

— Право велите. Но зато опет по, највише „весело срце кудељу преде.“ Само великани, само изузетци узвишују се и поред патње. Обични људи застају поред таке немиле пратилице на пола пута, или подлегну одмах у почетку.

Ретки су људи, које патња није кадра сломити.

— И то је само доказ, да таке реткости треба тим више штовати! прекидох је и нехотице ја. Лако је у добру добар бити, ал на муци знају се јунаци.

Добро велите, ћерко. Но куда ми одосмо, а хтела сам само рећи, да моји греси нису обични. Нисам ја никад газила заповести, већ сам их вршила. Нисам разорила туђу, већ своју срећу! Разоравала сам је својевољно, јер би њезин темељ био често темељ туђој несрећи. Где није тога било, ту је опет требало вршити дужност, дужност према другоме. Је ли то грех, незнам. Нећу ни да испитујем. Доцне је, али да није било лако рушити своју срећу за рад дужности, то је истина!

Старица уздахну и заћута.

И ја сам ћутала. Чудни осећаји беху самном овладали.

Ту свечану тишину проби гласић малога Милана:

— Цицико, куцико, волела ме? Ја сам ваша мати! Миловао је старичину мачку и псето.

Обе се пренусмо.