да се по неке токорсе образоване, отмене „даме“ стиде на улици пружити руку и јавити се и на блиским рођацима својега мужа, а често и својим, тек за то, што у својој чапљастој охолости уображавају, да су „нешто више“ од дотичних. Дабоме да је то глупост, ал мрежа глупости је велика, па често хвата и „паметне“ и „племените“ рибице! ...

Да се лакше могу поновити — ако дође до „замерке“ — повела сам са собом и малог Милана, теткиног трогодишњег синчића.

Путем сам и опет размишљала: јели ми посета умесна? Нашла сам да јесте. Старица није била „рђава особа.“ За њу се још не зна ни добро ни зло; а ко више апелује на дужност, него на право своје, не може бити рђав и непоштен, баш ако га и сумњиче.

„Остала сам усамљена са дужности према другоме,“ рекла је старица, то ми беше доказ, да имам посла с поштеном женскињом. Друга каментара није ми требало.

Дођох и у „жељезничку улицу.“ Из далека сам опазила старицу на прозору. Чекала ме је.

— Одржали сте реч, а већ сам мислила, не ћете доћи. Но причекајте, да изађем пред вас. Требало би времена да ме сами нађете. Читав Лавиринт у овој кући!

— Скините се, драго дете, па седите! Ето видите, ту вам ја живим. Доста је влажно, ал' бар има више светлости и изглед на улицу. И то нешто вреди. Олакшава ми самоћу. Оне друге собе гледе у ходник, немају зрака ни толико, рече старка, кад нас је у собу увела.

Примила сам понуду.

— Ко вам је то? Зацело брат? Па морате ми и ваше име казати. Сад оћу да га знам; говорила је спустивши се до мене на канабе и милујући малога.

Дете се још јаче приљуби уз мене, гледећи је неповерљиво.

— Бојиш се мајке? Немој, душо! Мајка воли децу. Гле, даћу ти јабуку!

Док је она с неког орманчића донела јабуку, разгледала сам јој собицу. Била је малена избица с једним прозором. Сав намештај је био: једна постеља, сто с две столице, канабе, шифонер и један орманић с рафом, на коме је стајало нешто порцуланска и стаклена посуђа. На шифонеру је било доста уједно сложених књига, а о зидовима је висио један старински сат, неколико слика и два лепо бојадисана кавеза. У сваком кавезу скакутао је по један пар веселих канаринаца. Доле на поду, играло се поред постеље на ћебету једно псетанце и мачка. На столу сам још видела једне наочари и плетиво, а у отвореном прозору било је неколико саксија цвећа. Цео намештај је био старинске форме, али чист и још цео.

— Деца се увек страше старости, рече спустивши се опет уз мене; али само с почетка. После обично постану добри пријатељи. Везује их сличност — немоћни су и детињасти и једни и други.

Смејала се, а у погледу указа се онај исти живахни израз, што ме је бунио и у парку.

После ме је питала: ко сам, од куда сам, како живим и т. д. Све је то чинила неком природном искреношћу и неусиљеном учтивости.

— Тако сам од прилике нагађала и сама, рече ми за тим. А шта ви мислите о мени?

Оборила сам очи, тражећи згодна одговора. Збунило ме њезино питање, а још више поглед, којим као да је хтела да ми прочита мисли још у души.

— Лудо сам питала, уздахну она. Шта се може мислити — о девојци мојих година! Ту се обично много мисли, јелте? А да ви немислите