— Ал погреб ће за то бити величанствен? Питаше тетка.

— Као обично код таке господе. Не ће се видети ни кол ни сандук од цвећа и венаца, а пратиће га војници, па и сви званичници. Вредно ће бити да видите.

Закључисмо, да идемо.

Кад сам се сутра дан упутила с тетком жељезници, једва смо улицом пролазиле, тако је светина нагрнула на станицу. (Неко пошао директно тамо, а неко био на путу, па видио да се светина ускомешала, те хајд и он у гомилу и не знајући зашто! „Великоварошани“ су често веће радозналице од — „малосељана.“ Прабаба Ева није правила разлике. Оставила је своје особине и једним и другима подједнако...) Осим тога беху сви прозори отворени и светињом начичкани. Туда ће се вратити спровод, па се за времена згодно постирала.

Сад ми тек пало у очи, да су и у овој вароши на вишеспратним кућама они прозори, што су равни с тротуаром, прозори обитаћих соба. Дотле сам држала, да су ту у земљи подруми и коморе.

„Како живе ти људи?“ мислила сам и поглед ми паде кроз отворен прозор у таку једну избицу. И гле! — код прозора је седила фрајла-Стана. Застала сам. Она ме погледа, преко — сад још већма — увела лица, пролети јој зрачак радости и изненађења. Видело се да ме је познала.

— Добар дан, мајко!

— Бог добро дао, ћерко! Гле опет смо се нашле. Ко би се томе надо! Ал ходите унутра. Ваљда се не ћете за то наћи увређени? Нисам рђава, ако сам сирота! А колико сам пута мислила о вама. Особито сад од кад —

Старица застаде, а од старости сузне јој очи засузише још већма.

— Доћи ћу мојко, можда још данас. Доћи ћу за цело; само ме сад светина оцепила од мога друштва, па се морам журити, да га стигнем.

Бацила сам још један поглед на кућу, па пођох тражити тетку.

Нашла сам је с неким познаницима тек на станици. О старици јој нисам ништа казала. Нисам имала ни каде. Баш је стигао влак с бароном.

Погреб је био, као што је теча рекао: „госпоцки“ и величанствен. Био је „цветан“ и раскошан, али без искрена саучешћа и суза.

Сутра-дан сам отишла старици. Тетци сам рекла да ћу у парк. Бојала сам се да ми неће допустити тај корак. Била је добра и према сиротињи милостива женскиња, али — као већина отмених госпођа — много је полагала на спољашњи бљесак и етикетна правила. Држа ла је и она, да се тек у додиру са госпоштином и „салонским светом“ човек образовати и оплеменити може. Уверена сам била, да би старицу новчано радо помогла (то допуштају „госпоцка“ правила...) али да посетим баба-Стану, не носећи јој припомоћ какве добротворне женске задруге, било би испод достојанства... То ми зацело не би ни она допустила. Та за Бога! — Друго је бити чланица, па званично правити сиротињи посете, а друго је правити их — својевољно... Прво донаша посетилици почаст, карактерише је хуманистичким особинама, а друго не званично својевољно похађање — не донаша баш ништа.... Карактерише је само као простакињу, „што се меша са сваким;“ те тиме руши углед кругу, у коме се налази. Така „простакиња,“ така „распуштена грешница,“ заиста заслужује, да је отмени и солидни кругови презру и истисну — пре него ма коју карташицу или особу са мрачном прошлошћу, али светлом титулом и пуним џепом!..

Знала сам ту „морску логику“ понеког женског и мушког „отменог света,“ па сам се страшила, да је не нађем можда прикривљену и у моје иначе разборите и добре тетице. Зар је мало примера у свету,