— Не бојте се. рече, благо се осмехнувши. Неће ми ништа фалити. Сетила сам се само своје прошлости, а стара сам; па то је.

У том захукта другом страном перивоја један жељезнички влак.

— Ето и б...иски цуг; подне је већ прошло, примети она и устаде. Устала сам и ја, али без воље. Још нисам јој ни имена знала а већ одлази.

— Збогом душо! Па опростите, што сам вас својим бенетањем толико задржала. Бар ће те се кадгод сетити фрајла-Стане Истинићеве. Ваше име не знам. Не ћу ни да ми га кажете. На што? Стара сам, па ћу заборавити, а ко зна оћул вас још кадгод видити; но ја сам вас заволела онако на први поглед. Лице ваше остаће ми и без имена у памети. Будите ми здрави и сретни.

Старка ми стиште руку.

Ја сам и нехотице привукла њезину руку својим уснама и пољубила је.

Тако се растадосмо и упутисмо свака на своју страну.

Овог пута корачала сам журно: била сам замишљена а и желудац ме је опомињао, да је подне већ прошло.

За ручком сам питала течу и тетку, знајули што о фрајла-Стани. Незнадоше о њој баш ништа; само сека-Маца рече, — баш је била унела штрудлу — да је знаде. — Становала је, вели, у суседству њене некадашње газдарице, поштарке. Сваког месеца долазила је једанпут на пошту, да прими 10 фор. што јој је шиљао неки рођак из Срема. Друго о њој не зна. Мало је говорила у опште, а о себи никад; и ако је често виђала у касапници. Тамо је куповала меса за чорбу себи и „своме друштву“ — тако она зове своје псето и мачку — смејала се сека-Маца.

Сад ме је тек старка интересовала, те рекох:

— Ја би вас молила да ме одведете до њезина стана. Хоћу да је посетим.

— Здраге воље фрајлице. Ал она се отселила из тог кварта. Баш пре, кад сам била на пошти, питам јој газдарицу: где је фрајла Стана? А она мени: Отселила се. Не може да плаћа кирију за „анштендиг“ собу. Сад је тамо у оном крају од „ајзнбана.“ „Ал не зна ни она да ми каже, у ком је сокаку и који је број куће. Да ми је казала, радо би вас одвела.

Тако остаде сво моје заузимање, да упозним „баба-девојку“ овога пута без успеха; но дошла сам и дома, а она ми је била у памети. Била је то чудна појава за мене. Није се запослила „вечитом љубављу“ па и опет остала вечито девојка!

II.

Дођоше и друге ферије и ја се опет нађох у Т.

Сека-Мацино место, заузела беше Лиза, те сам могла читати кад ми је воља. Није имао ко да ме сећа на — практичност...

Била сам опет у парку и чим сам га опазила сетила сам се фрајла-Стане. Кад год се дала прилика, шетала сам се крајем од „ајзнбана,“ не би ли је случајно опазила; али увек без успеха.

Већ сам била напустила истраживање, кад ми случај притиче у помоћ.

— Умр'о је купци барон Д...ч. Сутра му жељезницом стиже тело. Тамо ће га дочекати родбина са свештенством, па са станице одма сњим у гробље. Тако то бива, кад човек нема своје деце ни блиске родбине. А уз то има велику титулу а мало — новца; приповедао нам једног дана теча.