— Разним особама?! узвикнула сам, да се старка тргла. Хвала, на таквој љубави!

— Хвала, не хвала, смејала се старица. То је тако било од кад је, и биће довека. Права љубав је вечита. Она нема краја, нити се може уништити; тако на пример, ако љубимо истински поштење и искреност, љубиће мо то и онда, кад носилац тих врлина у гроб сађе; љубимо ли лепоту спољашњу, она ће нас заносити до год нас траје, па и онда, кад љубљене особе већ не буде. Само сопствена смрт дреши нас од праве љубави, често нећемо то да увидимо ни да признамо. Обмањујемо сами себе, држећи, да нам је срце мртво. Али срце је обично у таквим приликама тек за време успавано, измучено или затупљено, а згодном приликом оживиће опет: Јер

Старка заћута.

— Чија је то песма? питала сам је после неколико тренутака.

— Моја. Па и опет заћута. И ја сам ћутала. Била сам изненађена, и некако чудновато расположена. Нисам могла да побијем старичину тврдњу и разлоге а ни сасвим да их одобрим. Жао ми је било мојих лепших снова и илузије, што сам их донде имала...

— Кад је то природан закон, отпочела сам најпосле, нашто онда толико моралисање? На што уздизати сталност и верност као врлину?

— Дабоме да је сталност врлина. Без те врлине и нема праве љубави. Несталан човек и није прави човек. Но ви ме душо, нисте разумели. Ја сам рекла: права љубав, а та незна за неверу. Она се гаси тек с нашим животом само сам још додала: да човек, ако се на пример превари у предмету своје љубави, разумите ме добро — ако се превари у предмету своје љубави, пренаша ту љубав на други достојнији предмет. Исто тако не силази нама љубав ни с ким ни у гроб. Она остаје као нека клица вечито у нашем срцу, да у повољним околностима опет избије на површину. Ето на пример, и ја сам некада љубила људе, а сад — ту се старка болно и гласно засмеја — сад љубим моје канарине, мачку и псето. Смешно је, јел те? Али и они мене воле, а љубав тражи одзива. Па и правичнији су од људи ...

Старица престаде. Била је узрујана; глас јој је још већма дрхтао, а у оку блистала се суза.

— Ви сте много патили? упитах је плашљиво.

I.

— Како се узме. Гладовала нисам никад. Нисам морала ни по фабрикама губити своје здравље, као што га многе јаднице ево баш у овој вароши -губе; а могла сам и љубави имати, само да се нисам држала поштења и дужности. Овако сам остала вечито усамљена са дужности — дужности према другоме.

Последње речи изговорила је једвачујно а глава јој клону на прси.

— Вама је позлило?! Па је устрашено ухватих за раме.

Она диже главу.