Отворила сам опет трговину шешира и радњу женског одела. И то сам у Бечу изучила. Радња ми је добро ишла, те не прође ни три године а ја постадох богата „партија.“ Стајала сам на три хиљаде, разуме се у шајну. Но тада беше толика свота знатан капитал. Сљед тога ретко беше недеље а да није на моји врати закуцао по који провођаџија.

Обично сам их све редом одбијала.

„Шта чекаш? Докле ћеш бирати?“ љутио се често шогор и сестра.

„Имам каде. Нема ми ни тридесет година.“

„Нема ти ни тридесет година!“ узвикнуо је шогор зар ти хоћеш тридесету да дочекаш? Ко ће те онда узети?!“

„Све муштерије што ме и сад ишту. С годинама порастиће ми и капитал.

Сестра се насмејала, а шогор ваљда у обрану мушких само ми рекао; „Баш ко да је при женидби главно капитал.“

„Чини ми се, да јесте“, смејала сам се ја; „изволите само прочитати неколико бележака из мога дневника, па ће те се уверити, да ја познајем те смирене муштерије...“

„Какве су то белешке? читај, бар да чујем.“

„С драге воље; само док га донесем.“ Донела сам и читала:

10. март године 18... Проси ме трговац из * По изгледу ваљан и честит човек. Провођаџише Н. Н, све је, како се само може желети. Провођаџија бар тако тврди, но у својој невиности додаје: да је младожења дошао на три хиљаде. Па ако имам толико, да се свршава. Иначе мора казати свекру, јер он, т. ј. младожења добија и у месту ваљану девојку ал с мање мираза...

Прекинула сам читање и питала: „хоћу ли читати даље?“

„Па читај“ смејао се шогор.

„15. март 18... године. Младожења богослов, провођаџише госпођа Н. Н., сва је сретна и у тој срећи поверљиво ми додаје: да момак можда неби дошао тако далеко. Има девојака свуда, ал сирома мора; није поповски син, па му треба бар две хиљаде да се запопи. А ви рано, толико зацело имате? Па га сад не упуштајте. Лепо је бити попадија. За то ми будите захвални, па га држите за јаку.

„Хоћу ли читати даље, драги моји?“

„Можеш.“

10. априла 18... године.

Младожења богат; економ. Провођаџија поверљиво додаје: да су дошли на две хиЉаде, а ви душо имате и више, Знате, богатство је да не треба веће. Свега доста, ал што човек више има, више би хтео, продаје се нека земља у месту, па неби хтели да је уступе. За то су дошли чак овамо: Треба им готовине; иначе има девојака свуда.“

„Хоћете ли још г. шогоре?“

„Ако има читај.“

5. мај 18... год.

Младожења адвокат. Провођаџија поносито отвара врата и у поносу поверљиво додаје: да ми се така срећа неби можда ни јавила, да није њега, да ме препоручи.. Учен је то човек, ал је потрошио много на школе. Отац му, да боме има леп капитал, ал још доста деце, па ко паметан човек, жели свако да усрећи. Зато одавно меркају девојку с новци, а он одмах препоручио мене. Партија је добра, па мисли, да не размишљамо ово, оно. Може се после попишманити...

Шогор се смејао.

„Што се смејете? Ово није измишљотина, већ права истина. Све су то разлози, због којих се већина жени и основи брачне среће и љубави.