Упро је очајнички поглед у мене а ја сам дрхтала као у грозници.

„Што ћутиш? Реци, да хоћеш. То није грех: жени ћу оставити сво добро моје. Она ће ме лако прегорети. Није ни пошла за мене из љубави. Новац и титула: „госпођа докторка“, њезин је идеал...“

„А твоје дете, твој син?“ прошапутала сам, да га сетим дужности оца и мужа.

„Мој син?“ јаукнуо је он, покрио лице рукама и стајао немо и непомично. Груди му се бурно надимале а кроз прсте котрљале се сузе.

Неко време је тако стајао. Затим тешко уздахнуо, спустио руке са лица и рекао одлучно:

„Повешћемо га с нама. У теби ће имати бољу матер, но у жени, која га је родила, ал не схваћа и занемарује своју дужност.“

Ужаснула сам се од толике одлучности и употребила сву своју снагу и говорничку моћ, да подигнем углед матере детета његовог и да им га опет вратим.

Он ме је стрпљиво слушао, не скидајући ока са мене. Кад сам свршила, узе ме за руке и нежно рече:

„Добар бранилац. Али овог пута се трудиш без успеха. Све што си успела, само је то, да те сад љубим још већма, а љубићу те и до смрти! Без тебе ћу отићи тек ако ме ти више не љубиш.“

Стресла сам се. Грозна мисао паде ми на памет и изазва још грознију борбу у мени.

„Отићићу, тек ако ме ти не љубиш,“ рекао је човек, кога сам некада тако жарко волела и кога сам сад опет љубити почела. И већ да подлегнем моћи пробуђене љубави, кад ми се у машти указа жена с дететом на руци.

Обоје ме прекорно гледали.

„Не отимај ми име! Нисам ја крива што се тако десило,“ срдила се жена; „врати ми оца!“ јаукало је и преклињало дете...

Згрозила сам се од призора тог и покрила лице рукама. Он их нежно скиде и загледа ми у очи. Склопила сам их, да га не видим. Кад сам их отворила, рекла сам хладно и одлучно:

„Милане, иди кући жени и детету. То ти је дужност; а они те и већма воле, него ја. У мени нема више ни мрве љубави за тебе.“

Он се тргао, гледећи ме зачуђено.

Оборила сам очи.

„Шалиш ли се? питао је узевши ме опет за руке.

„Не шалим се“, рекла сам недижући очију и тако одлучним тоном; да сам се сама тргла од њега.

„Вечита загонетко!“ узвикну он, пустивши ми руке; „но и ја сам крив, па нек ти буде по жељи.

С тим је одјурио из собе.

Како ми је било, тешко је појмити. Полуонесвешћена пала сам на канабе. Плакала сам дуго и горко. А кад је та врела река одшила, паде ми поглед на икону, на распетије спаситељево. Бацила сам се предњу и шапутала:

„Оче, јеси ли задовољан са својом јадном ћерком? Делала сам по твојој светој заповести и дужности човека; ал муке су велике, па ме укрепи и сачувај од даљег искушења!“

Нико ми није одговора дао; но зраци залазећег сунца, падаше на трном окруњену главу Бого-човека, и мени се чини, да ме те свете очи тужно ал задовољно гледају...

Устала сам и целивала икону. Срце ми се још цепало, но душа ми је била мирна, од прилике онако, као кад учинимо какво добро дело.