Дај Боже, да тај лепи шарени свет и не познате, бар не овако, као што сам га ја познавала! Старка умукну и замишљено гледаше у даљину.

То је заголицало и моју радозналост. Желила сам чути, што се није удала, али нисам имала од важности да је упитам. Чинило ми се, да би то питање читаву „историју“ за собом повукло, а одкуд ми права да зледим ране, које је време излечило?! Ћутала сам, држећи, да ће старица и сама отворити своје срце, ако јој симпатије улевам и ако осећа потребу да се коме изјада.

Старка се по неком времену прену из мисли и погледа око себе. Поглед јој застаде на „Змајевој певанији," коју сам такође собом понела.

— Каква вам је то књига? Како је лепо увезана, као еванђеље. (било је „дивотиздање.")

— То су песме Јована Јовановића, нашег узор песника.

— Нисам читала; а и откуд? Ја сам стара а то је млађи човек. Кад сам била млада, радо сам читала. Читал сам Обрадовича, Видаковича, а и Караџића и све што ми је до руке дошло. Камо среће да нисам ништа читала! Старка тешко уздахну и отвори књигу.

— Зашто, мајко? Ја држим да читање никоме не шкоди. Ваљане књижевне ствари увек су корисне. Човек постаје читањем таки ствари разборитији, а срце бива племенитије.

Она диже очи, гледећи ме за часак нетренштице.

— Што ме тако гледате? Зар није тако?

— Баш тако сам и ја мислила, рече она, оборивши очи: а то је и цела истина; само је зло, што после таки ум и тако срце више види и више осећа, па више и пати. Ту је опет тихо уздисала.

Ви сте зацело много патили? било ми већ на језику, кад ме она запита, показујући у певанији песников лик:

— Вреде ли што његова дела?

— Стручњаци, и цео свет вели, да је ненадмашив; а ја само знадем, да сав његов рад радо читам, и да би га све више и више читала.

— Бар да видим, кад је тако.

Читала је неколико песмица смешећи се. После преврташе листове, овде-онде читајући по неки одломак ове или оне песме.

— Добро пише. Вади речи из срца и душе. Ту је опет преврнула неколико листова, и пажљиво читала. На једанпут диже очи и рече:

— Читајте ово! Прочитала сам гласно показане ми речи. Оне су гласиле

— Како вам се то допада? питала ме је радознало.

— Тако, да бих волела, да су сви мушки тог мишљења! ...

Засмејала се некако чудновато, па рече:

— Знала сам да ћете тако рећи. Тако говори младост. Кад неби ни она тако говорила — џаба ти човека! И снови су у своје време врлина.

— Не разумем шта тиме мислите?

— Оћу да кажем, да није баш рђаво, што се у младости човек заноси и прецењује своју моћ.

— Зар је то занос? Зар човек не љуби у животу тек једаред? Та права је љубав вечита!

— Вечита! осмехну се старка. Да боме да је тако. Зато и љуби човек до год је жив тек оно, што му је први пут истинским жаром срце загрејало, па ма и у разним особама.