Док сам сумњао у тебе, привлачила ме њојзи њезина спољашњост. Сада ми је то шупље шаренило досадно а живот несносан. Живим само зато, да тебе још једаред видим и да из твојих уста чујем, можеш ли ми опростити ону гадну, ону црну увреду. Невин сам, али и твој је живот отрован. Доказ томе већ је то, што ниси пошла мојим путем... Преклињем те, опрости ми и допусти да могу доћи да те видим и усмено кажем шта сам све до сада препатио.

Очекујући одговор, твој несрећни

Милан.

Јадна мајко, је си ли се томе надала, кад си своју погрешку сину одала?! Уздахнула сам, кад сам прочитала то писмо.

Одговорила сам му овако:

Праштам ти из свег срца. Никада се нисам ни срдила на тебе; само ме је дуго болело, што ти је вера у мој карактер, моју чистоту онако лабава била. Но и тога је давно нестало, па буди миран и сретан!

Долазак ти је излишан; било би детињарија, а можда и неупутно. Наши се пути разишли, па нашто будити горке успомене.

И ја сам много патила. То нека ти је утеха. Али сад је све прошло. Дужност моја према мајци нагонила ме, да онако учиним, а да се сад не видимо изчекује дужност — твоја.

Заборави све и буди човек!

Стана.

Држала сам да неће доћи. Али већ после неколико дана стајао је предамном блед и дрхћући од узбуђења.

И ја сам дрхтала. Тек после неколико тренутака могла сам рећи:

„Зашто си то чинио?!“

„Зашто? понови гробовским гласом он. Погледајме, па ћеш видети. Дуже нисам могао издржати, Па сад ме осуђуј како знаш! Дошао сам, да те још једном молим, да ми опростиш и да ти кажем, да те сад љубим хиљаду пута већма него пре.“

Узео ме је за руке, уверавјући ме нежним и страсним речима о својој љубави.

Ћутала сам и јецала. Тек кад ме хтеде привући својим прсима, тргла сам се и уступила корак натраг.

„Милане, буди човек! Зар ти не знаш да си ожењен? рекла сам трудећи се, да га умирим.“

„Знам. Али знам и то, да сам несретан; преварен и да љубим тек тебе.“

„Ћути Милане, ћути! Већ таке речи су грех из уста ожењена човека.

„Нећу, да ћутим. Доста сам патио! Грехом називаш ти моју љубав према теби. А зар није већи грех, да се растанемо сад, кад сам и по други пут увидео, да смо створени једно за друго?! Да си ме љубила нема сумње, а осећам, да ме ни сад презирати не можеш. Па зар неби било лудо, кад се неби машили среће, која нам је тако близу! .. О, Стано, буди милостива, буди паметна, па ме не отискуј од себе. Ја те љубим неизмерно. Нема жртве, која би ми за тебе тешка била. Знања имам а и воље за рад, па хајде самном далеко у свет, где нас нико не зна и не познаје. Тамо ћу те на рукама носити и бићемо обоје сретни. Или ако нећеш тако, реци хоћеш ли, да се са женом раставим? Подићу и небо и земљу док до цељи не дођем.“